Let Your Friends Know
Let Everyone Else Know
Make Review for Review
Romantik - The Storyline
by leon_ilijanin
ANALEKTI - ODABRANI ODLOMCI IZ JOŠ UVEK, NEDOVRŠENOG ROMANA 'ROMANTIK'
- Reci mi nešto Estela! – izreče Adonis na onaj samo, samo njemu svojstven, način, sa stegnutim očima, kao da se brani od jakog svetla ili velike sreće, sa prigušenim osmehom kakav obično poseduje izrazito srećan i smiren čovek, i blagim glasom kojim kao da želi da izmoli nekakav velik odgovor kako bi ga ona dočekala sa onim, njoj svojstvenim, šeretizovanim i ispitujućim pogledom osvetljenim svim jarkim bojama života u velegradu, kakvim kao da želi da prikaže kako prepoznaje njegovo pitanje.
- Da li je ovo... ovo što nam se događa, nekakva magična slika... muzika... ne znam miris noći, ili već...?
* * *
Pripadnost mestu nije uvek određena kod putnika-romantika. Leon je takav stav u priličnoj meri istakao pri pismu koje je uputio Sanji pri kojem je napisao:
“ Blizo sam.
Nalazim se zapadno od Vrata naroda, severno od centra starog sveta, istočno od centra novog sveta i južno od mraka i studi, da, južno od lažnog kraja sveta.
Osećam podno mene zemaljski potok okružen paklenim rečicama a ispred mene vidim rajsko jezero.
Zvezde su mi povremeno blizo a povremeno jako daleko, uglavnom su tu gde jesu.
Blizo sam Sanja, blizo!
Zar je naš grad ikada bio daleko ikome ko bi bar jednom bio osvetljen suncem pri zalasku u istome?
Zar je naš grad ikada bio daleko ikome ko bi bar jednom dočekao jutarnju rosu u istome, zar – ako istu bar jednom pomirišeš u jednom od njegovih parkova – se njen zanosni miris ikada potom zaboravi?
Ne trebam ti ja da bi ti to sve znala ali ja ću te ipak uvek podsećati!
Ti bi inače sumnjala, zar ne?„
* * *
Bilo je to posve čudno mesto, . . . pomalo opasno za jednog romantika nalik Leonu. Na istome su se slivale dve romantike a nazirala treća, spavala četvrta, skrivala peta. . .
Leon je zaključio kako, po svemu sudeći, umire jedna kratka epizoda u njegovom životu ali je on pri takvom događaju sumnjao čak sumnjao u smrt jedne cele epohe. . .
Naime, dok je sedeo sa gospodin Limenkom, naspram očiju se oslikavala ona naročita luč zagasito narandžaste boje, dok je osvetljavala naročitu zapadno i srednje evropsku romantiku. Ista se ulivala u onu ponovo naročitu luč ili svetlost kafanskih bašti iako je ovo bila podvrsta istih, sasvim karakteristična za istočne taverne. Ovakva svetlost je razlučivala onu, po Leonu, karakterističnu romantiku Severne Afrike ili Bliskog istoka.
Iza leđa mu je ostala ona prozirna vodnjikavo plavo-bela svetlina fabričkih hala i pogona.
Naravno ista je po Leonu, bila simbol simbol bolesti i izgaranja svake vrste romantike.
Povrh njega se na pamučno-bele oblake prosula ovonoćna jarka no isto tako začađena mesečeva luč.
Podno nebeskog viteza lutalice, odžak je prosipao posve čudno za ove prolećne dane, pepeljasto sivi dim utvoren kvalitetnog južnjačkog drveta. Usled toga se mesečeva luč zaodenula već pomenutim čadilom. Čudna je to bila rabota.
Već pomenuti odžak bi se sme nazvati prirodnim produžetkom ostakljenog kamina u kome je gorala vatra što je grejala san, na daleko preslatkom ljudskom biću.
Sanja je sanjala nešto samo njoj znano. Leon nije mogao ni da nasluti šta. No Leon je znao da ona i ne propušta tako puno od života pa je odlučio i da to potvrdi bar još jedan put i gospodinu Limenki počevši rečima, pomalo retorskog prizvuka:
- Ti mi veruješ?! – kako bi mu gospodin Limenka, po zna koji put ponovio, po Leonu, odgovor labavog zvuka:
- Uvek. – no Leon mu nije skoro uopšte zamerao na istome jer je to bilo u skladu sa njegovim stavom kako postoje ljudi koji grade i čine romantiku kao i oni koji je prepoznaju i uživaju pri istoj. Usled toga je nastavio obraćanje gospodinu Limenki . . . rečima:
- Ja ju uvek probudim u pravo vreme.
Add Storyline to your Library » |
